С ТИМ СЕ СЛАЖЕМ
Децо, јуче се нешто десило!
Дрвеће ме обавестило – каже:
„Нема више вруће гњаваже; и погоди!“
„Шта?“ – чудим се ја
„Ново је годишње доба стигло“ – још вели:
„Пожури! Стиже облак бели и нешто носи…“
А ја тад на коси осетим нешто – и скочим ја!
Па скочи још нешто.
„Ау! Шта ми то фали?“ – па се стресем…
А оно: један кестен мали на главу ми пао,
Па викну: „Јао! Где ми падобран паде?“ рече.
А ја видела, па стојим и почнем да их бројим:
„Један, два, три, четири… па ми се сви избечили
И кажу: „Она жута три листа нам додај“ и још:
„Пробај – да нађеш још који…“
„Па то је!“ – викнем тад… и уплашим их
„Шта сад?“ „Дрвеће,“ – рекох – „кажите ми
које је то годишње доба стигло кад је још лето?“
„Ето!“ – дрвеће ће даље – „јесен је стигла – и
Поздрав ти шаље! Није лето више, да знаш!“
А ја, верујте ми децо, нећу да лето оде.
Ма ја се веселим јагодама и бресквама више
Него да ми почну кише, па кажем:
„Шта се то догодило?“
„Лето се уморило и Сунце га затворило
у собу да спава“ – дрвеће ми рекло.
„И ево – листови наши сад ће неку
чаролију извести“.
„Како?!“ – опет ја у дреку јер, љута сам
Што се лето скрило у јорганску провалију.
„Ааааа“ – дрво мени сад каже:
„доста је било лубеница и плаже“
„Е сада гледај чари које само јесен уме да прави:
Пази: црвена, жута, наранџаста, смеђа…“
боја се до боје ређа на крошњама и рече:
„Па крушака и грожђа и кукуруза ти носим,
а ти! Баш се сад не поносим што ме нећеш!“
А ја онда, срамота ме била
„Истина!“ – рекох, још нешто:
Узела боје и врло вешто почела јесен да цртам…
А онда – дивна јесења вила
Чаробним штапићем замахну
и све се некако осмехну и претвори
у дивно годишње доба,
јер Јесен нам доноси свашта да се проба…
И да видиш: како сад јесен да не волиш?
И ето, јесен је стигла рана
А ја сам изабрана вама ово да кажем –
и да се с тим СКРОЗ СЛАЖЕМ!
Децо, јуче се нешто десило!
Дрвеће ме обавестило – каже:
„Нема више вруће гњаваже; и погоди!“
„Шта?“ – чудим се ја
„Ново је годишње доба стигло“ – још вели:
„Пожури! Стиже облак бели и нешто носи…“
А ја тад на коси осетим нешто – и скочим ја!
Па скочи још нешто.
„Ау! Шта ми то фали?“ – па се стресем…
А оно: један кестен мали на главу ми пао,
Па викну: „Јао! Где ми падобран паде?“ рече.
А ја видела, па стојим и почнем да их бројим:
„Један, два, три, четири… па ми се сви избечили
И кажу: „Она жута три листа нам додај“ и још:
„Пробај – да нађеш још који…“
„Па то је!“ – викнем тад… и уплашим их
„Шта сад?“ „Дрвеће,“ – рекох – „кажите ми
које је то годишње доба стигло кад је још лето?“
„Ето!“ – дрвеће ће даље – „јесен је стигла – и
Поздрав ти шаље! Није лето више, да знаш!“
А ја, верујте ми децо, нећу да лето оде.
Ма ја се веселим јагодама и бресквама више
Него да ми почну кише, па кажем:
„Шта се то догодило?“
„Лето се уморило и Сунце га затворило
у собу да спава“ – дрвеће ми рекло.
„И ево – листови наши сад ће неку
чаролију извести“.
„Како?!“ – опет ја у дреку јер, љута сам
Што се лето скрило у јорганску провалију.
„Ааааа“ – дрво мени сад каже:
„доста је било лубеница и плаже“
„Е сада гледај чари које само јесен уме да прави:
Пази: црвена, жута, наранџаста, смеђа…“
боја се до боје ређа на крошњама и рече:
„Па крушака и грожђа и кукуруза ти носим,
а ти! Баш се сад не поносим што ме нећеш!“
А ја онда, срамота ме била
„Истина!“ – рекох, још нешто:
Узела боје и врло вешто почела јесен да цртам…
А онда – дивна јесења вила
Чаробним штапићем замахну
и све се некако осмехну и претвори
у дивно годишње доба,
јер Јесен нам доноси свашта да се проба…
И да видиш: како сад јесен да не волиш?
И ето, јесен је стигла рана
А ја сам изабрана вама ово да кажем –
и да се с тим СКРОЗ СЛАЖЕМ!
