|
|
 Danas smo posetili Muzej primenjene umetnosti. Pogledali smo izložbu Osvežavanje memorije - Ornamenti srpskih srednjovekovnih fresaka. Na radionici Mali kopisti, oslikavanjem zidnog platna, na kome su projektovani izabrani ornamenti i kompozicije sa izložbe, deca su dobila mogućnost da i sama postanu kopisti i oslikaju na zidnom platnu projektovani segment sa izložbe. Mi smo oslikali kralja Dragutina. Imali smo vremena i za pesmu... :-))
0 Comments
 Naša PČELICA Tara trenira tenis od 5. godine. Već sada ima mnogo osvojenih medalja, pehara i priznanja. Sa svojih 7 godina, učestvovala je na Davis Cup-u, davala izjave novinarima, gostovala na televiziji. Uzor joj je Serena Williams. Ovo je priča o upornosti, predanosti i ljubavi...
Petar i Luka doneli su medalje sa turnira u šahu. BRAVO!!!
Pedro Solís García tvorac je nagrađenog animiranog filma Cuerdas (Konopci). Pogledajte ovu toplu priču OVDE .  Biti roditelj znači – podići nezavisno ljudsko biće Kao rezultat isuviše kontrolisanih, takoreći dezinfikovanih međusobnih odnosa, deca danas odrastaju bez prilike da nauče kako da sami biju svoje bitke, a stalno mešanje odraslih poručuje im i da za takvo nešto uostalom nisu ni sposobni. Nenadzirana igra zapravo je od ključne važnosti za dečji emocionalni i socijalni razvoj. Ona pomaže da dete savlada društvena pravila, kao i da nauči da stvara svoja. Smanjenje učešća igre u detinjstvu, odražava se na našu sposobnost građenja odnosa sa ljudima kada odrastemo – kroz igru mi učimo da dajemo i uzimamo, da razumemo tuđa osećanja, da rešavamo konflikte – što je osnova svake veze, upozorava psiholog Bernardo Karduči (Bernardo J. Carducci) sa univerziteta Indijana.
„Staklenik“ roditeljstvo Deci je neophodno da nauče da se samostalno nose sa rizicima i izazovima društvenog života – počev od najobičnije činjenice da ih niko neće voleti samo zato što postoje, kao što su verovatno navikli kod kuće, pa sve do neprijatnih susreta sa bezobraznim i zlonamernim osobama – upravo zato što će ih takve situacije pratiti čitavog života, a roditelji i vaspitači neće večno biti tu da rešavaju probleme umesto njih. Iako svi, naravno, želimo da poštedmo svoju decu od bilo kakve vrste patnje, bilo da je u pitanju oderan lakat ili povređena sujeta, loša iskustva i neuspesi neophodan su deo procesa učenja i sazrevanja, pa bez njih deca ostaju potpuno nepripremljena za život koji ih čeka. „Staklenik“ roditeljstvo, gde su deca pod stalnim nadzorom i gde im se poklanja previše pažnje, smatra dečji psiholog Dejvid Andereg, čini decu previše samosvesnom, i previše opreznom. „Ako svaki vaš crtež završi na frižideru vaših roditelja, vi nećete biti slobodni da se glupirate i pravite greške“, dodaje Andereg. Kada bi se trend suvišnog štićenja okončao zajedno sa detinjstvom, još bi bilo dobro. „Intenzivno roditeljstvo“, međutim, nastavlja se danas sve dok mamina i tatina čeda debelo ne zađu u tridesete. Na studijama, deca se javljaju roditeljima preko mobilnog nekoliko puta dnevno, izveštavaju šta su jeli, šta su učili. Sve normalnije postaje, kako vlasnik jedne njujoške pi-ar agencije primećuje – da roditelji upućuju žalbe šefovima zato što misle da njihova deca previše rade. Statistike pokazuju da je i čuveno rano osamostaljivanje dece, karakteristično za protestanske kulture Zapadne Evrope i Amerike, danas sve više stvar prošlosti. Umesto u ranim dvedesetim, deca danas napuštaju roditeljski dom skoro deceniju kasnije, sa tendencijom da se vrlo brzo vrate u toplo porodično gnezdo – skoro 30% mladih u Britaniji pripada ovoj „bumerang“ generaciji koja je spremna da uživanje u sopstevnoj nezavisnosti vrlo lako žrtvuje zarad maminih kolača i plaćenih računa, pa se samostalnog života odriču čim im posao dosadi i prestane da ih „ispunjava“ ili ih stan kakav mogu da priušte početničkom platom više ne zadovoljava konforom. Dvadesete godine života danas su čak prerasle u jednu posebnu etapu u odrastanju, pod nazivom „postadolescencija“, a prema klasičnim parametrima, samo 31% muškaraca i 46% žena danas se sa trideset godina može smatrati odraslim. To je više nego duplo manje u odnosu na 1960. godinu. Projekat „dete“ Dakle, čini se da je ideja, da biti roditelj pre svega znači – podići nezavisno ljudsko biće, danas potpuno zaboravljena. Umesto da izlože sopstvenu decu životu, kako bi ona nizanjem uspona i padova izrasla u sposobne odrasle jedinke, roditelji danas očajnički pokušavaju da prekroje čitav svet po meri svojih čeda, čineći im tako najgoru moguću uslugu. Ni roditelji, niti društvo, ne mogu svet večno da pridržavaju, kako ne bi pao na pleća sirotog potomstva. Za početak, morali bismo da poradimo i na sebi samima – to što roditeljstvo shvatamo kao arenu za treniranje sopstvenog savršenstva a decu kao svoj najvažniji „projekat“ – činimo upravo zato što i sebe same shvatamo previše ozbiljno. Sa druge strane, prezaštićeno i hipernadzirano dete na početku može da deluje kao manja briga, ali zaštita jednog dana neminovno počne da pada. Kad-tad, vaš mališa zaboraviće svoju kacigu i antibakterijski gel – pa makar to bilo i u četrdesetoj – i ode vaše stakleno zvono u paramparčad. * Tekst preuzet sa http://zelenaucionica.com/biti-roditelj-znaci-podici-nezavisno-ljudsko-bice/ *
Proveravamo znanje, brzinu, spretnost... Ostavite komentar - Da li smo danas bolji? Naše prvo izvođenje tapšalice BIM BAM. Vežbaćemo, da bismo bili bolji. :-)) Vežbajte uz Laru i Unu! PČELICE su oplemenile svoju učionicu. Svako je doneo biljku o kojoj će brinuti. ''Od danas ćemo imati više kiseonika u učionici!'' - reče jedna PČELICA. PČELICE vežbaju matematiku pecajući brojeve. U svetu postoji jedno carstvo... |
Rođena sam u Lazarevcu, gde sam završila osnovnu školu i gimnaziju.
Školovanje sam nastavila na Učiteljskom fakultetu u Beogradu. Kao profesor razredne nastave radim od 2004. Od 2005. godine deo sam kolektiva OŠ "Janko Veselinović" iz Beograda. Laureat sam Nagrade grada Beograda za oblast obrazovanja za 2016. god. Autor sam knjige za decu "Mia Lavandula". Kategorije
All
Arhiva
June 2017
Kreativne ideje
|
